О мојој професионалној филозофији најбоље говори слика испод
Трудим се да мој час буде као ова сличица:
Изостане ли шта од наведеног час неће бити добар. Трудим се да ми васпитни део рада са децом буде испред образовног јер оно што у школи пропустимо од градива, можемо надокнадити касније, али погрешно прихваћен систем моралних вредности никада се не може исправити. Сматрам да често нисмо свесни колики смо узор ученицима (чак и када то они не показују). Свестан тога, трудим се да мој однос према ученицима, раду и свеукупно моје понашање буде узорно. Ученицима не забрањујем да раде на часу што ја радим: ако кажем ученицима да на часу не жваћу жваку, не користе мобилни телефон, не долазе непристојно одевени.., то свакако ни ја нећу радити. Покушавам да ученици у мени виде „партнера у учењу“, неког ко је пријатељски расположен, добронамеран и ту да помогне. С обзиром да добар део ученика долази из различитих средина, са различитим предзнањем, покушавам да градиво прилагодим њиховом предзнању. Подстичем ученике да размишљају, уче са разумевањем, у те сврхе често користим презентације, моделе, упућујем ученике на литературу, интернет, електронски сервис за учење Мудл задајем домаће задатке (често у виду презентација, семинарских радова које ученици самостално или у групама раде). У одељењу стварам позитивно окружење.
Кроз рад са децом сам схватио да је сваком детету најбитније ДА БУДЕ ПРИХВАЋЕНО од одељења и од наставника и да буде једнако са осталима. А наставник.., наставник мора имати исти став за сваког ученика (не сме бити ни привилегованих нити оних који су „увек криви“). Из честих разговора, а и анонимних анкета које радим са ученицима схватио сам да су им ,,дражи“ професори код којих је ред и рад на часу, где су сви уважавани и једнаки. Редовно и разноврсно оцењујем, обавезно образлажем оцене. Понекад, чак и када знам одговор на њихово питање одговорим: ,,Не знам, погледаћу и рећи вам следећи час“ како би схватили да нико не може знати све, да је понекад нормално не знати, да ни наставник не зна све и да стално мора да учи нешто ново као и они, а посебно наставник при електротехници (као широкообухватној струци), јер се у њој стално нешто мења и по завршетку школе, у току рада, опет мора да се учи.
Најчешћи облик рада на мојим часовима је фронтални, углавном на почетку часа. Ту покушам да анимирам и заинтересујем ђаке кроз уводну причу а затим сходно реакцији ђака ту причу развијем кроз неки једноставан промблемчић који дајем да индивидуално решавају. Једноставни проблеми постају сложенији и за решавање сложенијих проблема форсирам групни рад, али и индивидуални, зависи од тога шта тражим од деце, да ли групно излагање или посебно мишљење. Некада када је слаб одзив ђака тј. разумевање проблем решавам корак по корак обично коришћењем табле и цртањем а за најсложеније проблеме користим разне програме са симулацијом и то презентујем помоћу пројектора и рачунара. Наравно, не треба трошити речи да се већина појава и практично проверава кроз лабораторијски рад где ученици раде у паровима. Један пар ради реалну проверу на макети а остали до решења долазе рачунарском симулацијом. На лабораторијским вежбама подстичем ученичку сарадњу тако што помогнем једном пару да одради задатак из вежбе а затим тај исти задатак пар објашњава следећем пару и тако док сви парови не одраде дати задатак. Овакве методе рада највише волим да користим из простог разлога што желим у сваком тренутку да чујем мишљење својих ученика, без обзира да ли је погрешно или тачно а имам и повратну информацију о степену усвојености знања и вештина. На основу повратне информације могу и да установим у којем степену су ученици савладали градиво а то ми после служи као битна информација за прављење планова за нове лекције а и за корекцију постојећих. Просто речено, своје ученике тиме желим да науче да мисле јер само на тај начин ће установити како своје незнање тако и поштовање оних који знају.
Кад се ради о методама рада, настојим да увек комбинујем монолошку и дијалошку, јер било која од ове две понаособ ако се користе (нарочито прва), заморна је за децу. Тако да, треба бити флексибилан, децу стално анимирати, па чак и ако треба увести неку хиперактивност у рад, што се трудим да чиним.
- сви насмејани – значи срећни смо и лепо нам је на часу;
- све руке подигнуте – значи научили смо нешто на часу;
- прихваћена разиличитост – сви смо једнаки као ова три ученика у првом реду.
Изостане ли шта од наведеног час неће бити добар. Трудим се да ми васпитни део рада са децом буде испред образовног јер оно што у школи пропустимо од градива, можемо надокнадити касније, али погрешно прихваћен систем моралних вредности никада се не може исправити. Сматрам да често нисмо свесни колики смо узор ученицима (чак и када то они не показују). Свестан тога, трудим се да мој однос према ученицима, раду и свеукупно моје понашање буде узорно. Ученицима не забрањујем да раде на часу што ја радим: ако кажем ученицима да на часу не жваћу жваку, не користе мобилни телефон, не долазе непристојно одевени.., то свакако ни ја нећу радити. Покушавам да ученици у мени виде „партнера у учењу“, неког ко је пријатељски расположен, добронамеран и ту да помогне. С обзиром да добар део ученика долази из различитих средина, са различитим предзнањем, покушавам да градиво прилагодим њиховом предзнању. Подстичем ученике да размишљају, уче са разумевањем, у те сврхе често користим презентације, моделе, упућујем ученике на литературу, интернет, електронски сервис за учење Мудл задајем домаће задатке (често у виду презентација, семинарских радова које ученици самостално или у групама раде). У одељењу стварам позитивно окружење.
Кроз рад са децом сам схватио да је сваком детету најбитније ДА БУДЕ ПРИХВАЋЕНО од одељења и од наставника и да буде једнако са осталима. А наставник.., наставник мора имати исти став за сваког ученика (не сме бити ни привилегованих нити оних који су „увек криви“). Из честих разговора, а и анонимних анкета које радим са ученицима схватио сам да су им ,,дражи“ професори код којих је ред и рад на часу, где су сви уважавани и једнаки. Редовно и разноврсно оцењујем, обавезно образлажем оцене. Понекад, чак и када знам одговор на њихово питање одговорим: ,,Не знам, погледаћу и рећи вам следећи час“ како би схватили да нико не може знати све, да је понекад нормално не знати, да ни наставник не зна све и да стално мора да учи нешто ново као и они, а посебно наставник при електротехници (као широкообухватној струци), јер се у њој стално нешто мења и по завршетку школе, у току рада, опет мора да се учи.
Најчешћи облик рада на мојим часовима је фронтални, углавном на почетку часа. Ту покушам да анимирам и заинтересујем ђаке кроз уводну причу а затим сходно реакцији ђака ту причу развијем кроз неки једноставан промблемчић који дајем да индивидуално решавају. Једноставни проблеми постају сложенији и за решавање сложенијих проблема форсирам групни рад, али и индивидуални, зависи од тога шта тражим од деце, да ли групно излагање или посебно мишљење. Некада када је слаб одзив ђака тј. разумевање проблем решавам корак по корак обично коришћењем табле и цртањем а за најсложеније проблеме користим разне програме са симулацијом и то презентујем помоћу пројектора и рачунара. Наравно, не треба трошити речи да се већина појава и практично проверава кроз лабораторијски рад где ученици раде у паровима. Један пар ради реалну проверу на макети а остали до решења долазе рачунарском симулацијом. На лабораторијским вежбама подстичем ученичку сарадњу тако што помогнем једном пару да одради задатак из вежбе а затим тај исти задатак пар објашњава следећем пару и тако док сви парови не одраде дати задатак. Овакве методе рада највише волим да користим из простог разлога што желим у сваком тренутку да чујем мишљење својих ученика, без обзира да ли је погрешно или тачно а имам и повратну информацију о степену усвојености знања и вештина. На основу повратне информације могу и да установим у којем степену су ученици савладали градиво а то ми после служи као битна информација за прављење планова за нове лекције а и за корекцију постојећих. Просто речено, своје ученике тиме желим да науче да мисле јер само на тај начин ће установити како своје незнање тако и поштовање оних који знају.
Кад се ради о методама рада, настојим да увек комбинујем монолошку и дијалошку, јер било која од ове две понаособ ако се користе (нарочито прва), заморна је за децу. Тако да, треба бити флексибилан, децу стално анимирати, па чак и ако треба увести неку хиперактивност у рад, што се трудим да чиним.